Тамо где је сећање јаче од рата — прича Аделе и Мирослава Милекића
Историја не живи само у архивама и старим књигама. Она живи у породицама, на фотографијама, у кратким руком исписаним реченицама које су некада настале иза бодљикаве жице. Прича Аделе Милекић, рођене Фрауенхофер, и њеног супруга Мирослава говори много о 20. веку, о Србији, Европи и судбинама безбројних породица — и води у Офлаг VI Ц Оснабрик, где је Мирослављев деда Милоје Милекић убијен 2. марта 1945. године.
Историја не живи само у архивама и старим књигама. Она живи у породицама. На фотографијама. У пожутелим документима. У кратким руком исписаним реченицама које су некада настале иза бодљикаве жице, а и данас, после толико деценија, дубоко дотичу човека. Прича Аделе МИЛЕКИЋ, рођене ФРАУЕНХОФЕР, и њеног супруга Мирослава говори много о 20. веку, о Србији, Европи и судбинама безбројних породица.
Адела, рођена ФРАУЕНХОФЕР, потиче из подунавско-швапске породице из Банатског Великог Села у Банату. Њена породична историја представља судбину многих породица из Војводине чији су животи били обележени ратом, прогонством и политичким променама. После 1945. године део њене родбине одлази у Немачку, док су њени родитељи и баке и деке остали у тадашњој Југославији и покушали да под тешким околностима изграде нови живот. Данас Адела и Мирослав живе у Бачкој, у Србобрану. Иза њих је богат и животом испуњен пут, али су и даље дубоко повезани са својом породичном историјом. Имају две ћерке и четворо унучади која данас живе у Новом Саду. Посебно је дирљиво што и млађе генерације познају породичну историју и разумеју колико су важни сећање, порекло и породични корени.
И Мирослав носи једну изузетну породичну причу. Породица Милекић припада старим српским породицама чије порекло, према предању, води из Старе Херцеговине. Преко Пиве и Томиног Поља један део породице касније се населио у крајевима Таре и Мокре Горе. Генерацијама су Милекићи били везани за земљу, сточарство, војну службу и друштвени живот свога краја. Посебно место у породичној историји заузима Милоје Милекић, један од првих српских авиомеханичара у време Првог светског рата. У времену када је српска војска тесно сарађивала са француским савезницима, припадао је генерацији техничких пионира који нису само одржавали авионе, већ су повезивали различите војне структуре и културе.
Ипак, најпотреснији део породичне приче води у Оснабрик. Мирослављев деда био је официр Краљевине Југославије који је 1941. године, после немачког напада на Југославију, заробљен и одведен у логор Офлаг VI Ц Оснабрик — један од најважнијих немачких логора за југословенске официре. Ту почињу године живота иза бодљикаве жице. Официри су живели у дрвеним баракама, спавали на креветима на спрат са сламарицама и проводили дане између прозивки, кратких шетњи унутар ограђеног простора и сталне неизвесности да ли ће икада више видети своје породице. Храна се углавном састојала од ретких супа, црног хлеба и мало кромпира. За многе су пакети породице и Црвеног крста представљали разлику између преживљавања и потпуног физичког слома.
Посебно потресна је сачувана дописница из логора Офлаг VI Ц од 12. јула 1941. године. У само неколико редова деда на француском језику пише својој мајци: „Ma chère Maman, Je suis en bonne santé…“ „Драга мама, добро сам…“ Те речи делују једноставно. Али управо у тој једноставности лежи њихова снага. Сва писма и дописнице пролазиле су строгу цензуру. Заробљеници нису смели да пишу о стварним условима у логору. Зато се у готово свим порукама понављају исте реченице: „Добро сам.“ Иза тих речи крили су се страх, глад, усамљеност и нада да нису заборављени.
Ова дописница истовремено говори и о једној европској породичној причи. Мирослављев деда био је ожењен Белгијанком Кристином, која је потицала из франкофонског дела Белгије — валонске заједнице. Породица је била снажно везана за француски језик и културу. Упркос рату, губицима и тешким послератним годинама, Кристина је са децом остала у Југославији, у Србији. Тамо је наставила свој живот и остала до смрти 1956. године у Новом Саду. Њен син је француски језик говорио као матерњи и читавог живота носио ту белгијско-француску културну нит у себи. У логору су официри покушавали да сачувају достојанство и разум. Организовали су предавања из историје, математике и језика, оснивали мале библиотеке, играли шах, писали песме и водили дневнике. Била је то тиха борба против заборава и унутрашњег слома.
Али нису се сви вратили кући. Мирослављев деда је 2. марта 1945. године убијен и сахрањен на гробљу Еверсбург у Оснабрику. Његов гроб и данас сведочи о судбини људи који су умрли далеко од своје отаџбине, док су њихове породице деценијама живеле са успоменама, фотографијама и сачуваним писмима.
Адела и Мирослав су се касније упознали током студија у Београду. Њихова прича на посебан начин одражава оно што су Србија и Европа генерацијама представљале: заједнички живот различитих култура, језика и идентитета. У једној породици спајају се српски, подунавско-швапски, белгијски и франкофонски корени. Управо такве животне приче показују да Европа није само простор граница и држава, већ пре свега простор људи, сусрета и заједничких сећања. Посебно дирљиво је и то што Мирослав у рукама држи књигу „Песме крви и слободе“ Михаила В. Шкекића — такође некадашњег ратног заробљеника и официра из Оснабрика. Ту ретку књигу послала је његова унука Љубица Авејић из Београда. Адела у рукама држи књигу „Корени и крила“, у којој су испричане приче некадашњих ратних заробљеника и њихових породица данас.
Управо овакви сусрети показују зашто је овакво истраживање важно. Не због бројева, архива или докумената. Већ зато што иза сваке приче стоје људи. Породице. Сећања. Нада. Ово поглавље има за циљ да породицама некадашњих ратних заробљеника из Оснабрика врати глас — како њихове приче не би биле заборављене и како би будуће генерације разумеле колико су важни човечност, сећање и међусобно поштовање. И можда се управо у томе налази најважнија порука: да историја не мора да раздваја људе, већ може да их повезује преко генерација, држава и језика.
#Roots and Wings #Oflag VI C #family stories