Слободан Думановић — Моја два оца
Слободан Думановић, пилот Југословенског краљевског ваздухопловства, био је од 1941. до 1945. заробљеник у Офлагу VI Ц у Оснабрику. Рођен је 26. априла 1916. у Станишинцима код Трстеника, а умро је 26. марта 1948. у Немачкој. На Еверсбуршком гробљу се међу 105 надгробних плоча налази и његова. Његова кћерка, новинарка Ана Томфорде, прича причу о своја два оца.
Слободан Думановић, пилот Југословенског краљевског ваздухопловства, био је од 1941. до 1945. заробљеник у Офлагу VI Ц у Оснабрику. Рођен је 26. априла 1916. у Станишинцима у општини Трстеник, а умро је 26. марта 1948. у Немачкој. На Еверсбуршком гробљу се међу 105 надгробних плоча налази и његова. Његова кћерка Ана прича:
„Људске судбине и приче које израстају из сукоба и разарања могу истовремено бити упозорење и нада. Други светски рат је милионе људи у Европи ‚избацио из колосека', више него било који рат пре њега и нанео им бескрајну штету. Патња, смрт и губици вољених људи доминирају у анализама деструктивних догађаја, а ипак: дешавају се и тренуци људске среће. На дан мог рођења 10. новембра 1946, хладног зимског дана у време послератних невоља, било је вероватно само мало радости због мог доласка на свет. Прича се да је моја мајка Гезине те недеље пролила сузе — да ли од радости или од туге, никада нећу сазнати. То би била разумљива реакција, јер већ месецима није видела оца своје бебе, српског ваздухопловног официра Слободана Думановића, који вероватно није ни знао за моје рођење. Њен немачки супруг Фридрих, са којим је од 1937. у браку и има два сина, од шест и три године, нашао се после своје службе у ратној морнарици у британском заробљеништву. Из преписке мојих родитеља излази да је Гезина веома заинтересовано истраживала где се тачно налази њен супруг и време очекиваног повратка. Она је имала, чини се, нешто хитно да му саопшти.
Такође морам да претпоставим да Слободан није знао ни о трудноћи моје мајке нити о мом постојању. Он је по завршетку рата дошао са Британском армијом у северну Немачку, у област града Штаде, и био је од фебруара 1946. смештен у наш стан у малом месту Буцфлет. У јулу, после кратке али, према казивању моје мајке, веома емотивне романсе, био је премештен. Док ме је мој немачки отац одмах прихватио као своје дете, морам да се помирим са чињеницом да Слободан никада није сазнао да ја постојим. Према документима Британске војске он је преминуо 1948. после једне операције када је имао 31 годину. Други извори наводе као узрок смрти туберкулозу. Непроверени извори наводе несрећу током вожње мотором. Његов споменик је обележен бројем 15 од укупно 105 надгробних споменика на гробљу Еверсбург у Оснабрику. Од малих ногу, најпре у подсвести, заокупљала ме је прича о моја ‚два оца'. За моју мајку, као и за њеног супруга, који је као директор месне Шпаркасе био јавна личност, тешка послератна времена нису била једноставна. Осећала сам напетост међу родитељима, у породици, у школи и сеоској заједници. Како сам расла све више сам се осећала као другачија, споља и изнутра. Осећала сам да има питања на која не знам одговор.
Тако је један брачни пар који нам је дошао у посету, кад ме је угледао, узвикнуо: ‚Она изгледа сасвим другачије него ви!' Ја сам поцрвенела и узнемирила сам се. Моји родитељи су ћутали. Једном, када сам имала око седам година, док сам се играла са другом децом на улици, добацила је једна жена која је пролазила на бициклу: ‚Са њом није дозвољено да се играте, јер је њен отац Словен.' Размишљала сам шта то значи Словен, шта је хтела да каже? У школи сам била добра и живот је текао. Односи са мојим старијим братом били су добри, али никада присни; средњи брат је умро када је имао осам година. Иако ме је за оца Фридриха везивала љубав и добри односи, његова породица ми је дала до знања да са својим браон очима и тамним локнама не припадам њима у потпуности. Мрзели су моју мајку и често су је називали погрдним именима, ‚курва' или ‚издајница'. Када ми је било око 18 година, питала сам своју мајку о свом другачијем изгледу. Никада није споменула своју аферу са Слободаном. Тек на својој самртној постељи ми је исповедила да га је волела. Као одговор на моја питања ми је тутнула у руку једну цедуљу са презименом ‚Думановић'.
У међувремену је, после једног боравка у Енглеској и студија језика, кренула моја професионална каријера. Сретала сам људе које је моја прича фасцинирала, а не депримирала. Захваљујући мојим контактима са британским дипломатама и британском војском у Немачкој успела сам да крајем 1970-их сазнам нешто о Слободану. Он је као краљу веран официр остао у Немачкој и свој последњи мир је нашао у Оснабрику. Сада је било на реду да нађем породицу у бившој Југославији. При том сам имала среће. У оквиру мога рада срела сам колегу новинара Александра Лебла, који је неко време радио у Београду за ‚Фајненшел тајмс'. Он је уз помоћ телефонског именика пронашао траг Думановића. После дужег истраживања налетео је на најстаријег од три брата Думановића, Милоша Думановића, који је живео у близини Александровца, око 150 км јужно од Београда. Овај је имао три предивне кћери, моје рођаке, које сам упознала током мог путовања у септембру 1978. Све су биле сличне старости као ја и све високо образоване — од модног дизајнера до инжењера. На Милошевом сеоском имању славили смо радосни што смо се коначно срели. За Милоша, његову супругу и кћери ја сам била спона са ‚изгубљеним' братом и стрицем Слободаном. Наше контакте одржавамо и данас.
Од њих сам чула да је Слободан имао три брата и сестру. Такође, да је Слободанов брат Звездан, као резервни официр, заједно са њим био заробљен у логору Офлаг VI Ц. Он се вратио у отаџбину, али је 1947. умро од туберкулозе. Такође сам сазнала да се Слободан са Звезданом после рата расправљао да ли има смисла враћати се у Титову Југославију и да ли је то безбедно. Према причању брата Звездана, Слободан је био неодлучан до самог краја. Слободан, тако каже његова породица, никада није желео да постане нешто друго него војни пилот. После четири године основне школе и четири године гимназије отац га је са 15 година послао у Београд на Краљевску војну академију, коју је завршио после пет година школовања и напустио је као ваздухопловни поручник, пред сам почетак рата. Убрзо је доспео у заробљеништво и преко Нирнберга и Хамелбурга је стигао у Оснабрик. Пошто је после рата остао у Немачкој, Слободан је постао официр Британске армије — и срео је моју мајку. Тако је прича ‚Моја два оца', што се мене тиче сигурна сам, добила срећан крај.“
Овако сведочи Думановићева ћерка Ана, која данас носи име свога супруга — Томфорде. Ана Томфорде је рођена 1946. у Немачкој. Удата је за Енглеза и данас живи у Лондону. Има ћерку која је, као и родитељи, новинар. Своју каријеру Ана је започела 1970. код новинске агенције Ројтерс, а касније је радила за Би-Би-Си и као дописник лондонског ‚Гардијана'. Дипломирала је са 20 година у Лондону, а потом радила као дописник немачке новинске агенције де-пе-а (Deutsche Presse-Agentur). Забележио др Жељко Драгић, Оснабрик, август 2021.
#Oflag VI C #Eversburg #testimonies #family stories