Између логора и немачких села – судбина југословенских краљевских официра
На породичној фотографији српске породице Музикравић из 1938. године видимо како стоје Радоња Музикравић, најстарији син, са супругом Милком. Седе Благомир Музикравић (1912–1998), Милева Музикравић и Марко Музикравић (1914–1945). Благомир Музикравић је касније као југословенски краљевски официр био у немачком ратном заробљеништву у логору Офлаг VI C у Оснабрику током Другог светског рата.
Када сам у јуну 2021. године објавио прво издање књиге Чудо из Оснабрика (Das Wunder von Osnabrück), нисам могао ни да претпоставим колико ће снажно одјекнути приче о југословенским краљевским официрима који су током Другог светског рата били заробљени у Немачкој. Већ након неколико недеља почела су да стижу писма, фотографије, породични документи и сведочанства потомака из Србије, Немачке, Сједињених Америчких Држава, Канаде и Израела. Управо због великог интересовања и нових сазнања, у децембру исте године објављено је друго, значајно допуњено издање књиге. Тада сам схватио нешто што и данас осећам у разговорима са потомцима бивших заробљеника да иза сваког броја стоји човек. Нечији син. Нечији брат. Нечији муж. Нечији отац. И зато ово није само прича о рату. Ово је прича о људским судбинама. После капитулације Краљевине Југославије у априлу 1941. године у немачком заробљеништву нашло се укупно 181.258 југословенских ратних заробљеника. Према подацима историчара Миле Бјелајца, међу њима је било 13.559 официра, подофицира и војника. Према мојим досадашњим истраживањима, кроз логор Офлаг VI Ц код Оснабрика прошло је око 6.500 југословенских краљевских официра, међу њима и 648 официра јеврејске вере људи које су многи тада називали „Србима Мојсијеве вере. Последњих година драгоцене информације добијао сам од различитих људи. Међу њима је и професор др Љубомир Музикравић из Новог Сада, онколог у пензији, чији је отац поручник Благоимир Музикравић део ратног заробљеништва провео у Офлагу VI Ц у Оснабрику. Последњих година, током истраживања судбина југословенских краљевских официра, све више сам схватао колико су њихови ратни путеви били сложени. Многи од њих током рата нису остали само у једном логору. Заробљеници су често премештани из логора у логор, зависно од ратних прилика, стања на фронтовима и потреба немачке војске. Управо због тога данас, више од осам деценија касније, у породичним сећањима понекад остају испреплетени називи градова, логора и различити периоди заробљеништва. Тако је и у сведочењима породице поручника Благоимира Музикравића, командира гарнизона у Пакрацу, који је заробљен у априлу 1941. године током борби код реке Уне. Према породичним сећањима, део заробљеништва провео је у Офлагу VI Ц у Оснабрику, а касније je био премештен и у друге логоре у Немачкој. Његов син памти очеве приче о Оснабрику и Нирнбергу, али и сећања на ослобођење од стране Црвене армије.
Историјски гледано, Оснабрик су у априлу 1945. године ослободиле британске јединице. Међутим, велики број заробљеника у последњим месецима рата био је премештан ка истоку Немачке, на подручја која су касније заузеле совјетске снаге. Управо због тога у бројним породичним сведочанствима постоје сећања да су многе југословенске официре ослободили Совјети који су их убрзо превезли у домовину
Из породичних сведочења сазнајемо и да је поручник Благоимир Музикравић говорио како су се поједини немачки логорски официри према југословенским официрима односили коректно. У једном логору, чијег се имена његов син више није могао тачно сетити, командант се чак јавно извинио заробљеним официрима због лоших услова смештаја и исхране, обраћајући им се као својим колегама. У логору је постојала библиотека, а повремено су излазиле и логорске новине мали покушаји да људи сачувају осећај достојанства усред рата. Посебно потресно је сведочанство о (овде бих убацио ВИШЕСТРУКИМ англоамеричкИм бомбардовањИМА ЗАРОБЉЕНИЧКИХ ЛОГОРА. Приликом једног од бомбардовања неексплодирана бомба пробила је кров бараке и усмртила заробљеника који је лежао у кревету изнад, док је његов кревет поручника Музикравића погодила само бочно и оштетила оквир. Судбина је одлучила да преживи.
Истовремено, сасвим другачију судбину имали су многи југословенски официри који су током рата радили по немачким селима у околини Оснабрика, Графшафт Бентхајма и Емсланда. Немачка села тада су била готово без мушкараца. Мужеви и очеви налазили су се на фронтовима, у заробљеништву или су већ били погинули. На имањима су остајале жене, старци и деца. Неко је морао да нахрани стоку. Неко да обради земљу. Неко да довезе сено и исцепа дрва. Тако су многи југословенски официри постали део свакодневице немачког села. Љубомир памти како је отац причао да су многи официри, посебно они пореклом из сеоских породица били вољни да уместо боравка у логору раде на сеоским имањима, али да оцу и бројним колегама то није одобрено; наиме командир логора у коме су изразили ту молбу одбио их је са образложењем да је то у супротности са женевском конвенцијом
Али је истовремено памтио приче из очевог родног Бечња код Мрчајеваца о људима који јесу. Неки од њих вратили су се после рата у Србију и, по угледу на Немце, модернизовали своја домаћинства. Сено се више није држало у великим стоговима, већ у посебним зградама, као што су видели у Немачкој. Heки су тек после више деценија из Немачке долазили у своја села и тек тада својим породицама признавали да у Немачкој нису остали због страха од комунизма, но да су на имањима на којима су током рата служили започели нови живот. Љубомир се сећа приче како је један повратних донео и слику своје одрасле ћерке из Немачке, за чије постојање до тада нико није знао.
Али управо оне показују колико је ратни живот био сложен. Посебно место у мом истраживању имају приче људи које сам лично упознао. Ти сусрети често су били веома емотивни. Више пута сам доживео да човек који делује потпуно мирно и снажно у једном тренутку заплаче док прича о свом оцу. Не плаче због историје. Плаче због човека. У августу 2021. године упознао сам Ану Томфорде. Њен отац, Слободан Думановић, био је југословенски краљевски официр који је током рата радио код једне немачке породице у околини Оснабрика. Тамо је упознао Анину мајку. Али своју ћерку никада није упознао. После рата Слободан Думановић остао је у Немачкој као официр енглеске војске. Према сведочењима породице, дуго је размишљао да ли да се врати у Југославију. Године 1947. преминуо је од туберкулозе и сахрањен је на гробљу Еверсбург у Оснабрику. Када сам разговарао са Аном Томфорде, осећало се колико је та рана и данас жива. Говорила је о човеку кога никада није упознала, али кога је читав живот покушавала да пронађе кроз фотографије, документе и породичне приче. Слично је било и са Петером Селигером. Он је тек касније у животу сазнао да му је биолошки отац био српски официр Љубомир, који је током рата радио код немачке породице. Када ми је Петер причао о свом оцу, у једном тренутку је застао и тихо рекао: „Ја нисам човек који живи у прошлости… али желим да знам ко је био мој отац.“ Тада схватите да ово није само историјско истраживање. То су људске судбине. Посебно емотивна је и прича Гинтера Хасемана. У тексту „Der Vorleser spielt Akkordeon und liest Kindern aus der Bilderbibel vor“ описано је како је један југословенски официр током рата помагао његовој породици. Тај официр није био само човек који је радио на имању. Свирао је хармонику, читао деци приче из Библије и временом постао део породице. Док је Европа горела у рату, један српски официр у немачкој кући читао је деци из сликовне Библије. Када сам разговарао са Гинтером Хасеманом, осећало се колико му та сећања и данас значе. За њега тај човек није био непријатељ, већ човек који је у време страха и рата показао доброту и човечност.
Управо због таквих прича истраживање се наставља и данас. Током година јављали су ми се потомци из читавог света. Неко пошаље фотографију свога деде у официрској униформи. Неко старо писмо из Оснабрика. Неко тек сада први пут проговори о свом оцу. У лето 2025. године у Оснабрику и Чикагу објављена је књига Корени и крила. Та књига не би могла да настане без помоћи потомака југословенских официра. Они су ми отворили своје породичне архиве и поделили са мном најличније породичне приче. Али истраживање није завршено. И даље се јављају нови људи. Нови потомци. Нове фотографије. Нова сећања. А у Оснабрику и данас стоји последња сачувана барака некадашњег логора Офлаг VI Ц — Барака 35. Као неми сведок времена у којем су хиљаде југословенских краљевских официра живеле између логора и немачких села, између рада и туге, између рата и људскости.
др Жељко Драгић 10.05.2026
Family testimonies also reveal that Lieutenant Blagoimir Muzikravić spoke about certain German camp officers who treated Yugoslav officers correctly and respectfully. In one camp, whose name his son could no longer remember precisely, the commander even publicly apologized to the imprisoned officers for the poor living and food conditions, addressing them as fellow officers. The camp contained a library, and camp newspapers were occasionally published – small attempts to preserve dignity in the midst of war.
Particularly haunting are the testimonies concerning repeated Anglo-American bombings of prisoner-of-war camps. During one bombing raid, an unexploded bomb pierced the roof of a barrack and killed a prisoner sleeping in the upper bunk. Lieutenant Muzikravić’s bed was struck only from the side, damaging the frame but sparing his life.
Fate decided that he would survive. At the same time, many Yugoslav officers who worked in German villages around Osnabrück, Grafschaft Bentheim, and the Emsland experienced a very different wartime reality. German villages at that time were almost entirely without men. Husbands and fathers were at the front, in captivity, or already dead. Women, elderly people, and children remained on the farms. Someone had to feed the livestock. Someone had to cultivate the fields. Someone had to bring in hay and chop wood.
Thus, many Yugoslav officers became part of everyday life in German villages. Ljubomir remembered his father saying that many officers – especially those from rural backgrounds – were willing to work on farms instead of remaining inside the camps. However, his father and many of his colleagues were denied permission to do so. The camp commander rejected their request, arguing that such labor was contrary to the Geneva Convention.
At the same time, Ljubomir remembered stories from his father’s native village of Bečanj near Mrčajevci about men who actually had been allowed to work on farms. Some returned to Serbia after the war and modernized their farms according to German models. Hay was no longer stored in large outdoor stacks but in special farm buildings, just as they had seen in Germany.
Some men returned from Germany to their Serbian villages only decades later and only then admitted to their families that they had not remained in Germany because of fear of communism, but because they had started new lives on the farms where they had worked during the war. Ljubomir recalled the story of one returnee who brought with him a photograph of his grown daughter from Germany – a daughter whose existence his family had never known about.
These stories reveal how deeply complex wartime life truly was. A special place in my research belongs to the people I personally met. These encounters were often profoundly emotional. More than once I witnessed a person who appeared calm and strong suddenly break into tears while speaking about his father.
He was not crying because of history. He was crying because of a human being.
In August 2021, I met Anna Tomforde. Her father, Slobodan Dumanović, was a Yugoslav royal officer who worked during the war for a German family near Osnabrück. There he met Anna’s mother. Yet he never met his daughter. After the war, Slobodan Dumanović remained in Germany as an officer in the British Army. According to family testimony, he spent years considering whether he should return to Yugoslavia. In 1947 he died of tuberculosis and was buried at Eversburg Cemetery in Osnabrück.
While speaking with Anna Tomforde, one could feel how alive this wound still remains today. She spoke about a man she had never met, yet whom she had searched for throughout her entire life through photographs, documents, and family stories. A similar story emerged in my conversations with Peter Seliger. Only later in life did he discover that his biological father had been a Serbian officer named Ljubomir, who had worked for a German family during the war. At one moment during our conversation, Peter paused and quietly said: “I am not a man who lives in the past… but I want to know who my father was.” In such moments, one understands that this is far more than historical research. These are human destinies.
Equally moving is the story of Günter Hassemann. In the text “The Reader Plays the Accordion and Reads from the Picture Bible to Children,” it is described how a Yugoslav officer helped his family during the war. That officer was not merely a laborer on the farm. He played the accordion, read Bible stories to the children, and gradually became part of the family. While Europe was burning in war, a Serbian officer in a German house was reading from a children’s Bible to German children.
When I spoke with Günter Hassemann, it was clear how deeply these memories still meant to him. For him, that man was not an enemy, but a human being who showed kindness and humanity in a time of fear and war. Because of such stories, the research continues even today. Over the years, descendants from all over the world have contacted me. Someone sends a photograph of his grandfather in officer’s uniform. Someone sends an old letter from Osnabrück. Someone speaks about his father for the very first time.
In the summer of 2025, the book Roots and Wings was published in Osnabrück and Chicago. That book could never have been written without the help of the descendants of Yugoslav officers. They opened their family archives to me and shared their most personal family stories. But the research is not over.
Even today, new people continue to come forward. New descendants. New photographs. New memories. And in Osnabrück, the last remaining barrack of the former Oflag VI C camp still stands today – Barrack 35. A silent witness to a time in which thousands of Yugoslav royal officers lived between camps and German villages, between labor and sorrow, between war and humanity.
Dr. Željko Dragić 10 May 2026
