„Историју је прво требало пробудити пољупцем“ — таз о истраживању др Жељка Драгића о нацистичком периоду у Оснабрику
Немачки дневни лист таз (die tageszeitung) објавио је интервју са историчарем др Жељком Драгићем, који широм света трага за потомцима заточеника оснабричког заробљеничког логора Офлаг VI Ц. Од 2016. документовао је 500 заробљеничких писама и пронашао 56 сведока времена — а данас му многе породице отварају врата.
Немачки дневни лист таз (die tageszeitung) објавио је 7. јула 2026. интервју Харф-Петера Шенхера са историчарем др Жељком Драгићем под насловом „Историју је прво требало пробудити пољупцем“. Историчар широм света трага за потомцима заточеника оснабричког заробљеничког логора — данас му многи отварају врата. Преносимо из интервјуа (превод са немачког): таз: Господине Драгићу, Ви истражујете оснабрички нацистички заробљенички логор Офлаг VI Ц и за то трагате за потомцима заточеника. Колико време ради против Вас? Драгић: Веома брзо. Офлагом VI Ц бавим се од 2016. године — пре тога се о њему није много знало. Један од проблема: већ друга и трећа генерација потомака често више и не зна да су њихови дедови или прадедови били у овом логору. таз: Какав је то логор био? Драгић: Настао је почетком тридесетих година, за немачке противнике нацистичког режима. Потом су овде били смештени француски и холандски ратни заробљеници, а од средине 1941. официри Краљевине Југославије — укупно 6.500, већином Срби, али и Словенци, Чеси, Хрвати. Њих 649 били су Јевреји, и по Женевској конвенцији смели су овде да практикују своју веру — у земљи која је себе сматрала „очишћеном од Јевреја“.
таз: Две бараке логора још увек постоје. У бараци 35, некадашњем објекту вермахтове страже, од 2021. се налази изложба о историји логора, коју сте Ви приредили. И овде се борите против заборава. Драгић: Тачно. У средишту пажње је тренутно, међутим, потрага за сведоцима времена. Већина од 56 које сам до сада пронашао потиче из Србије, САД, Израела и Канаде. Само шесторо живи у Немачкој. Сада треба циљано трагати овде. таз: Има ли још преживелих из логора? Драгић: Последњи за кога знам преминуо је пре око 15 година. таз: Нестанком преношења историје кроз преживеле, очување аутентичности историјских места постало је двоструко важније. Има ли барака 35 будућност? Драгић: То зависи од тога шта ће град Оснабрик од ње направити. Део би могао да служи као музеј, остатак као место сусрета. Али само трошкови санације процењују се на преко милион евра. Барем је под заштитом као споменик културе.
таз: У потрази за потомцима некадашњих ратних заробљеника крајем јула путујете у САД — у Чикаго, а и у Милвоки. Како то изгледа? Драгић: Много тога је изненађујуће, иде од уста до уста. Често једна врата отворе следећа. Почетак је био заиста тежак. Када сам 2019. први пут био у САД, вратио сам се празних руку. Нико није могао или хтео да ми помогне, јер нико није знао ко сам. Онда ме је подржала Српска православна црква, па израелска амбасада из Београда. Историју је прво требало пробудити пољупцем. Данас ми многи људи отварају врата, а оно што ми причају заиста је потресно. Нисам меланхолик, али често имам сузе у очима. таз: Ту сигурно треба уложити много рада на поверењу? Драгић: Наравно. Али многи људи су захвални и срећни што могу с неким да разговарају о овој теми, о којој се у њиховим породицама тако дуго ћутало. Многи заточеници желели су да забораве то време, нису хтели да патњу коју су доживели пренесу на своју децу. Данас се осећа велика отвореност. Када сам у САД, не одседам у хотелу — станујем код породица чији су преци преживели логор.
таз: Како је све то почело? Драгић: Са еБеј малим огласима, 2017. године. Тамо сам купио прву заробљеничку пошту. Тада нисам био свестан колико те поште још постоји. До сада сам документовао 500 писама. таз: Шта је циљ те архиве? Драгић: Она показује колико су националности међусобно испреплетене — да је Европа место узајамног разумевања. О томе сведоче и многи мешовити бракови, међу њима и они са немачким мајкама и српским очевима. таз: Наведите нам пример? Драгић: Ту је Бранислав Попадић. Његовог сина Мирка већ сам двапут посетио. Попадић је био Србин. У априлу 1941. доживео је разарање Београда од стране немачког ваздухопловства. У Оснабрику је провео четири године у заробљеништву, под тешким условима. Године 1949. у Хамбургу је упознао своју будућу супругу Лизелоте, а породица се касније иселила у САД. Његова прича је подсећање на храброст, отпорност и наду да се и у најмрачнијим временима може изградити нова будућност. таз: Ко финансира Ваш рад? Драгић: Радим то волонтерски. Оно што добијам од ових породица — то је непроцењиво. таз: Како преносите своја сазнања? Драгић: Кроз брошуре, књиге, преко друштвених мрежа. Тренутно планирамо интернет страницу која ће представити сваку животну причу, са свим документима.
Извор: таз (die tageszeitung), „Истраживач о нацистичком периоду у Оснабрику: ‚Историју је прво требало пробудити пољупцем'“, интервју Харф-Петера Шенхера, 7. јул 2026. Оригинални чланак (на немачком): https://taz.de/Forscher-ueber-NS-Zeit-in-Osnabrueck/!6193748/
#Oflag VI C #Barrack 35 #press #research